Zašto izjava Veljka Belivuka da „proces mora da se završi pre izbora“ nije izazvala čak ni čuđenje javnosti?

Zašto izjava Veljka Belivuka da „proces mora da se završi pre izbora“ nije izazvala čak ni čuđenje javnosti?

Suđenje članovima klana Veljka Belivuka koji se terete za sedam teških ubistava, otmice, mučenja, silovanje, prodaju droge i nedozvoljeno držanje oružja tokom prošle nedelje obeleženo je, u neku ruku i ne toliko, iznenađujućim informacijama.

Prvooptuženi Veljko Belivuk je tokom pretresa u četvrtak istakao da raspolaže informacijama kako se tužilaštvo “hvali da su završili slučaj”, te da je postignut dogovor da se dokazni materijal prikupljen putem “Skaj” aplikacije prihvati.

Tvrdnja koju je potom izneo da predmet „mora da se završi do izbora da bi to ispao kao uspeh države“, dobila je daleko veći odjek u javnosti.

Svakako, ne treba zaboraviti da ovo nije prvi slučaj da oni koji sede na optuženičkoj klupi i kojima se sudi za najteže zločine, pravdaju opstruisanje postupka time da neko, gotovo uvek neimenovan, iz državnog aparata pokušava da im “namesti” presudu i da ih nevine osudi za nešto u čemu, prema njihovim rečima, nisu učestvovali.

Ako ništa drugo, zemunci su bar u tom pogledu najočigledniji primer.

Problem nastaje kada reči ljudi, koji čekaju da vide na koju stranu će, u očima javnosti upitna, Justicijina vaga da prevagne, počnu da deluju i najmanje moguće i realne.

Iako dokaza za ovakve tvrdnje verovatno da nema ili bar nisu izneti na sudu, javnost je, pomirljivo pomenute navode uzela u razmatranje.

Gotovo niko nije “na prvu loptu” odreagovao odbacivanjem ovakve tvrdnje kao netačne, već su izazvale bar potencijalnu sumnju, kako u pravosuđe, tako i u druge državne institucije.

Da li je normalno da je poverenje u institucije do te mere poljuljano, da ovakva izjava ne izaziva čak ni čuđenje, a kamoli inicijalno odbacivanje kao potpuno nemoguće tvrdnje?

I tokom ranog dela postupka, vođa grupe iznosio je različite informacije koje se tiču državnog vrha, što aktuelnog, što starog, a pojedini iskazi okrivljenih saradnika ukazuju da su čvrste veze, saradnja i partnerstvo jedno vreme gajeni na obostrano zadovoljstvo.

Da li su pojedinci umislili da su jači od onih na funkcijama, pa prevideli reakciju ljudi koje su do skoro štitili, te okrenuli se protiv njih i poželeli da ih “vrate na svoje mesto”, verovatno nikada nećemo saznati.

Jedino je sigurno – kada institucije pravosuđa budu shvatile da je mnogo onih koji žele da im veruju i još uvek ih drže na pijedastalu, ovakve izjave postaće samo mali pokušaji da se preusmeri pažnja javnosti.

Tek tada se možemo nadati da će Justicija ponovo dobiti svoj, preko potreban, povez preko očiju.

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/veljko-belivuk-izbori-sudjenje-javnost/